Zapata Ciudad

Ovog vikenda, čini se da su lepo vreme rešili da iskoriste svi Beograđani. Ne znam kakva je situacija bila na drugim popularnim lokacijama, ali je Knez Mihailova ulica bila prepuna. Parking se jedva našao, a onda smo uplovili u reku ljudi i sa njima se lagano njihali do željene destinacije. Na celu tu gužvu samo nam je nedostajao stampedo devojčica koje su organizovano šetale, vriskale i vikale, noseći nekakve transparente. Kažu fanovi mlađanog Bieber-a. A jel? Pa, neka im bude. Bar nam život nije dosadan.

Za ručak biram novi restoran iz lanca Zapata. Zapata Ciudad se nalazi u centru grada, u ulici Vuka Karadžića. Hmmm a ona stara Zapata kod Vukovog spomenika, simbolično? Ostavljen nam je sto u bašti, sa kojom moram da priznam nisam baš oduševljena. Generalno bašte u centru grada i nisu neke... Ni sama ne znam šta mi smeta. Obična bašta sa drvenim stolovima i drvenim stolicama, ni po čemu drugačija od ostalih bašta u centru grada. Ljubazan konobar rešio je naš problem, i očas smo se našli unutra. Unutrašnjost je prava meksička, papričice kao već prepoznatljivi zaštitni znak ovog mesta, kaktusi, spisak koktela na zidu i masivni lusteri od kovanog gvožđa.

                            

Zapata je klasičan meksički restoran, pa je im je i takav meni. Na prvi pogled ne znam za šta bih se odlučila. Virim i na stolovima oko sebe vidim gomilu šarene hrane. Mmm sve deluje tako primamljivo. Crveno i žuto preovladava. Na meniju stoji napomena da sva hrana može da bude blaga ili ekstra ljuta. Za početak biram supu-potaž dana od mešanog povrća, poslužen sa naćos čipsom. Bojim se pikantnosti tog potaža, ali stiže blago-ljutkasta supica koju u principu može da jede svako. Za početak zadovoljna...

Za glavno jelo biram "Fajitas al gusto". Ovo nacionalno meksičko jelo se sastoji od mesa, koje vam posluže na pirinču, tortilje koju dobijete zasebno i pet vrsta soseva-tapasa, u posebnim činijicama. Posluženi su salsa sos, gvakamole sos, sos od topljenog sira, tapas sa paprikama i tapas sa paradjzom i lukom. Izabrala sam juneće meso i počinjem da ređam svoju tortilju onako kako meni to odgovara. Ukus ispunjava moja očekivanja.  

Čini se da u Zapati neguju pravu meksičku kuhinju, onu "uličnu". Jela su im ukusna i autentična, prava meksička. Obično u restoranima jedemo hranu koja je prilagođena ukusima našeg podneblja. Zato je ovo mesto dopadljivo i posebno.

Na kraju sam prijatno iznenađena računom. Uz dve čaše crnog vina, račun je veoma pristupačan. Eto prilike i za one koji vode računa o budžetu da se malo opuste i uživaju u meksičkoj hrani po više nego pristojnim cenama.

Ocena: Osam

Preporučujem-SVIMA!

Prijatno!

www.zapatabeograd.com

Public

„Divno“ kišovito nedeljno popodne. Čisto da nas podseti kako smo se prerano poradovali proleću. Kosančićev venac, kaldrmisana ulica, kojom su nekada vozili „Maratonci“, zgrada Rektorata umetnosti, kišobran i gumene čizme.

Spuštam se stepenicama u restoran Public, restoran od kojeg očekujem pre svega sjajan pogled. Sto pored prozora i pogled koji umesto očekivanog oduševljenja budi neku tugu. Mutna reka, zapuštena stovarišta, automobilske gume, prazan kej, kran u luci Beograd i kiša koja lije na ovaj pomalo zapušteni deo grada. U daljini se vidi zatvoreni Muzej savremene umetnosti koji dodatno potpiruje već letargičnu atmosferu. Baš sam izabrala dan da uživam u pogledu? Čak je i Karađorđeva ulica prazna, bez uobičajene saobraćajne gužve. Tek prođu po neka kola. Drago mi je što se nalazim unutra, u toplom. Kada malo bolje pogledam, možda to i nije ono što sam očekivala, ali ima u tom pogledu nešto zanimljivo...umetnički.

Kao i mnoga mesta i ovaj restoran ima otvorenu kuhinju. Sa zidova visi razno kuhinjsko posuđe, a u uglu je peć sa vatrom. Pored kuhinje je šank i iza šanka pomalo retro crvena mašina za sečenje mesa. Ovo bih inače smatrala nevažnim detaljem, ali kako u poslednje vreme u svakom restoranu naletim na identičnu crvenu mašinu za sečenje mesa, čini se da je postala vrlo popularna među beogradskim ugostiteljima. Moraću malo da istražim o čemu je reč. Na zidovima su jarke slike nekih kao strip junaka. Da budem iskrena nisam sigurna da znam kojem pravcu umetnosti te slike pripadaju, ali su za oko običnog čoveka simpatične.

I dok u pozadini svira neka španska melodija konobar donosi kajmak, sušeni paradajz i masline. Dobar početak. Na meniju je klasična restoranska ponuda. Nama je privukao pažnju fiorentina steak. Sočno meso sa T-bone steak-a, odležalo 25 dana servirano sa hrskavim povrćem iz voka i palentom. Kao dodatak poslužene su tri vrste soli: krupna bela, havajska i crna. 
U laganoj, mirnoj atmosferi pijuckam Cuvee i uživam u tišini nedeljnog ručka. Malo „sunca“ u ovaj kišoviti dan vratio je dezert u obliku raznih slatkiša upakovanih u simpatične teglice :) Njam! 

I za kraj nakon divnih, začinjenih jela valjalo bi oprati zube, naročito ukoliko postoji mogućnost da ćete se sa nekim ljubiti. Ne brinite se, u toaletu restorana Public naći ćete četkicu za zube :).

Preporučujem! 

Ocena: Osam 

www.restoran-public.rs

Kafana Kovač

Ne tako davno bila sam u Kovaču, na jednoj privatnoj proslavi. Tada nisam obraćala pažnju na ovu kafanu, bila sam isuviše uzbuđena zbog našeg malog porodičnog slavlja. Drugih gostiju nije bilo, samo mi i tamburaši do sitnih jutarnjih sati. Tada nisam mogla da doživim ovaj restoran u njegovom svakodnevnom izgledu. Skoro me je prijatelj iz Hrvatske podsetio da obavezno moram da „obradim“ i Kovač. Pa kako se o njima priča i u komšiluku, tako sam se uputila na Voždovac.

Bulevar Oslobođenja, kuća na raskrsnici koja odudara od okolnih zgrada i u njoj poznata stara kafana. Dugo sam razmišljala da li da napišem restoran, ipak kafana je prava reč. Osam decenija, na mestu stare kovnice, postoji ova kafana. Sami za sebe kažu da su „savremeni etno restoran“.

I već na samom ulazu osetila sam onaj pravi miris kafane, koji me je podsetio na dedu i neku staru kafanu u selu, u koju bi nas on vodio na večeru. Bili smo klinci i to nam je  bio doživljaj, otići u kafanu. Lagano se vučem za hostesom do stola. Pokušavam da „upijem“ pregršt detalja koji krase ovu kafanu, a opet pripadaju baš tu. Starinski lusteri sa čipkanim abažurima, ćilimi na podu, prigušeno svetlo, stari mlin za kafu, domaća pogača i naravno čekić i nakovanj. Na stolu je saksija sa cvećem i kuver- domaći hleb i kajmak. U uglu svira harmonika i tamburica poznatu melodiju Zvonka Bogdana. Sa strane se nalazi zid sa vinima. I dalje me zbunjuje taj miris, do sada se nikada nisam zapitala na šta to baš sve stare kafane jednako mirišu?

Na meniju baš sve! Izbor beskrajan, ali to i nije iznenađenje. Kovač je nadaleko poznat po pečenju ispod sača, raznim leskovačkim gurmanlucima, rebarcima, butkicama, jagnjećim i telećim kotletima i vešalicama. Za one koji su više za restoranski meni tu je i selekcija pilećih i ribljih specijaliteta, kao i biftek pečen na ćumuru sa raznoraznim sosovima.

Očekivano biftek sa sosom od tartufa je savršen. Ono što je meni ulpšalo dan je selekcija vina. Vina iz celog sveta kao i domaća i vina iz regiona, krase podrum ove kafane. Izbor je beskrajan od pristupačnih vina do onih skupih koje sebi možemo da priuštimo samo u specijalnim prilikama, a poneka ni tada. Uz muziku Zvonka Bogdana izbor ne može da padne na nešto drugo osim Cuvée No. 1. 

Kovač u svojoj ponudi ima i vina za poneti, tačnije možete kupiti bilo koje vino iz njihovog podruma po ceni dobavljača i uživati u njemu u kućnoj atmosferi. Prelazim brzo pogledom po vinskoj karti. Iako je u ponudi Pošip, nažalost nemaju Pošip jedne male vinarije koji sam davno pila i više ga nigde ne mogu naći. Ja svoju potragu nastavljam, a vi svratite u Kovač, sigurna sam da ćete dobro jesti i na trenutak pobeći u neko sećanje u koje će vas odvesti mirisi i ukusi ove kafane.

Prijatno!

Ocena: Devet

www.restorankovac.com

Intergalactic Diner

U bivšem hotelu Jugoslavija, na Novom Beogradu, otvoren je drugi Diner iz ovog lanca. Kako sami za sebe kažu, cilj im je da prave najbolje hamburgere u galaksiji.

Po ugledu na dajnere u SAD-u napravljen je i enterijer ovog mesta. Ulaz krasi velika neonska reklama. U unutrašnjosti se nalaze crvena kožna sedišta koji podsećaju na sedišta u vozu. Na svakom stolu postoji jukebox mašina koja pušta muziku po vašoj želji, a obradovalo me je i saznanje da novac od jukeboxa ide u dobrotvorne svrhe.

Čim sam ušla, u glavi mi se vrti muzika iz filma Brilijantin. Imam utisak da se i sama nalazim u nekom filmu iz 60-ih i to mi se sviđa. Ne skidam osmeh sa lica.

Hamburger, hamburger i opet hamburger, a tako mnogo mogućnosti. Čitam meni i na svu sreću i mala slova ispod :) "Ne primamo kartice." Time je moja narudžbina ograničena na količinu novca koji imam u novčaniku. Dobro je jedino to što cene ovih hamburgera nisu visoke. Lista je dugačka. Na meniju se mogu naći obični, pileći, vegeterijanski hamburgeri. Moja odluka pada na juneći hamburger sa mocarela sirom, i naravno Coca-Cola. Primetićete već da ne volim mnogo da eksperimentišem sa svojom hranom i uglavnom biram "dosadne" kombinacije. Ljubazni, mladi konobar donosi hranu vrlo brzo. Pomišljam kako je verovatno student, pa konobariše za džeparac. Hamburger je sočan sa izbalansiranim ukusima mesa, sira i sosova. Uz hamburger, ovde poslužuju pohovane kolutiće sira i krompiriće.

Za sve one koji obožavaju američke palačinke, kao ja, evo mesta gde ih služe!

Za kraj, dobijam obećanje od konobara da će uraditi nešto po pitanju platnih kartica. Ipak pre nego što odete, proverite da li imate dovoljno keša u novčaniku.

Opšti utisak: Romantično, slatko mesto sa dobrom i ukusnom brzom hranom. Preporučujem svima, bez obzira na godine, ovo mesto će vam se svideti!

Ocena: U kategoriji dinera, ocena devet.

www.intergalacticdiner.com

Dan zaljubljenih u Fridi

Iako sam o Fridi već pisala, 14. februara sam opet posetila ovo mesto sa svojim dragim mužem kako bih proslavila dan zaljubljenih. Iako će me mnogi ispraviti i reći da danas slavimo Sv. Trifuna, i iako mi je pop okadio ulaz, ja slavim Dan zaljubljenih i ćerkin imendan. Tolerancija, neka svako slavi šta želi!

Oko pola deset, ekipa se tek okupljala. Sređene cice sa svojim jačim polovinama, neke u skroz opuštenom fazonu, dok su se neke odlučile za haljine i štikle. Ni onima koje nisu imale jaču polovinu, nije smetalo da dođu u ženskom društvu i dobro se zabave. A neke i nisu otišle kući same.

Konobari su užurbano nosili crvene, žute, plave koktelčiće, flaše vina i čuvene "fridine" tapase. Ubrzo se i šank napunio. Mesto za šankom je ovde možda i traženije. Tu je centar dobrog provoda... Malo piješ, malo đuskaš, napraviš jedan đir okolo i opet sve ponovo. Sami frajeri osmatraju situaciju, a devojke, koje su kao došle da se same provedu, ih kao ne primećuju. I tako do drugog ili trećeg koktela kada počinje mešanje i svi su u društvu sa svakim.

Hranu, koja je uvek u Frdi sjajna, stavljam u drugi plan. Večeras je bitna atmosfera. Light večera, salata sa piletinom i svežim spanaćem i flaša Jelić Morave. I puno, puno dobre zabave. Na prve taktove "Bla bla" benda masa oduševljeno uzvikuje, devojke se gibaju još jače a frajeri pogledom odobravaju.

Nakon što je konobarica odnela tanjire, ustajem i ja, a Frida se puni i onima koji nisu rezervisali stolove pa stoje u nekom međuprostoru, i oni đuskaju i pijuckaju svoje piće.

Lagano odlaze oni koji su došli samo zbog večere i oslobađa se par stolova. Moja beba bezbrižno kući spava, pa ja mogu sebi dati malo oduška i ostati do ranih jutarnjih sati. Za stolom pored nas smeštaju se Italijani i sa svojim već poznatim zavodničkim forama vrše pohod na sve što je žensko u Fridi. Zanimljivo ih je gledati, idu od ekipe do ekipe nazdravljaju, svakoj devojci nešto dobacuju, nude piće i ubrzo i oni dobijaju žensko društvo.

Malo dalje vidim da su svratili i jedan poznati glumac i pevač sa svojim devojkama da malo i oni "prozuje" kroz Fridu.

I nakon trećeg bloka pesama, vreme je da se krene kući. Ja sam se odlično zabavila. Probajte jedan vikend i vi!

Ocena: Provod čista destka!

www.cantinadefrida.com

Comunale

Jednog običnog četvrtka u februaru mesecu opet sam se odlučila za reku. Kako je malo zatoplilo izbor pada na Caffe e Cucina Comunale. Italijanski restoran koji sam u svojim pohodima na Beton halu nekako uvek nenamerno zaobilazila.

Ulazim u sivi prostor, na levom i desnom zidu poređana vina, u sredini šank sa josper peći i na zidu iznad njega okačene pršute. Primećujem da su na mnogim mestima postali moderni dugački stolovi (visoki ili niski) koje delite sa nekim. Nisam sigurna da mi se sviđa da za vreme ručka ili večere delim svoj prostor sa nekim drugim.

Na ulazu nas dočekuje konobar. On već zna da sam rezervisala sto za nepušače, valjda zato što vidi da sam sa bebom. Pokazuje mi na jednu stranu restorana i pušta me da sama odlučim gde mi se sviđa da sednem. Kako to obično biva, za oko mi je zapao baš sto za kojim su do tada sedeli ljudi, koji sada odlaze. Iako je bilo drugih postavljenih stolova, ovom divnom čoveku nije bio problem da mi očisti i da baš taj sto.

Upala sam ovde u nekom intermecu, vreme ručka je već prolazilo i mesto se lagano ispraznilo. Pored nas, u pušačkom delu su sedela dva gospodina. Sa zvučnika se čuo neki blagi instrumental i čudno ta tišina i opuštena atmosfera su mi baš prijali.

Konobar je lagano doneo kuver-pecivo i posudu sa maslinovim uljem i balzamikom. Na stolu se nalazi još i začinsko ulje i krupna sol. Lagano prelistavam klasičan italijanski meni. Supa dana, potaž od bundeve, zvuči primamljivo. Preskačem ponudu mesa, ovog puta želim da jedem nešto klasično italijansko. Molim Vas taljatele sa gamborima i tikvicama u sosu od šafrana.

Supa od bundeve je bila dobar izbor. Na početku se učini da je u pitanju klasična kremasta supa od bundeve, ali na kraju zaostane dozirani ljutkasti ukus u grlu. „Al dente“ taljatele poslužene su u bakarnom tiganju, sa ukusnim gamborima i samo blago blanširanim tikvicama, koje su sačuvale svežinu. Sos je blagog ukusa, vrlo malo šafrana se zapravo i oseća. To mi se dopada, obično kuvari preteraju sa šafranom.

Ne znam zašto sam dugo zaobilazila ovo mesto. Vratiću se uskoro da probam neku od pizza… Preporučujem svima koji su za vrhunsku italijansku kuhinju.

Prijatno! 

Ocena: Osam!

TORO Latin Gastrobar

Savsko pristanište, nekada magacini, zapušteni i prljavi, sada mesto gde se nalaze najpopularniji restorani i klubovi naše divne prestonice. Pobeći od buke na reku…Dobro opet u buku, ali ovog puta onu koja prija ušima. A ono što vidim prija mojim očima. Na trenutak me vraća na nezaboravan provod u Majamiju. Visoki plafoni i beli ventilatori, jednostavne arhitektonske forme.

Napolju je zima a ja sedim na terasi, gledam u vodu i pijuckam belo vino. Verovatno ste do sada primetili da uvek uživam uz belo vino. Za barskim stolom primećujem svog omiljenog političara, a preko puta sedi i poznati televizijski voditelj. Dakle, mesto je za kratko vreme postalo baš popularno.

Nisam ljubitelj koncepta „small bites“, ali to ovde zaista „radi“, naročito ako ste kao ja došli u velikom društvu, onda možete probati skoro sve sa menija. I dok završavam sa poručivanjem hrane, imam utisak da konobara znam već duže vreme. Sve pohvale za ove divne ljude! Zaista umeju da ostvare kontakt.

I dok čekam da stignu đakonije sladim se domaćim naćosom i pateom od crnog pasulja sa sirom.

A onda počinje more raznoraznih ukusa koji se na neki čudan način ovde dopunjavaju. I nije bitno da li je riba ili biftek, da li su enpanade ili takosi ili možda kokas sa pečurkama i kozijim sirom. Uz standardnu Cezar salatu bukvalno se davim u krckavim gamborima. To je jelo koje svako ko poseti Toro bar mora da proba. I moja preporuka, odmah naručite duplu porciju jer vam jedna neće biti dosta, bez obzira da li ste došli sami ili u društvu. 

Samo na ovom mestu nakon gambora mogu da pređem na pikantne ražnjiće bifteka i da mi to bude potpuno normalno i prirodno. Na kraju, ako ste se uvek pitali kakvog su ukusa ti čuveni španski „ćurosi“, ovde ih možete probati i njima zasladiti dan.

Ono što mi se posebno sviđa kod ovog mesta je što je prostrano i svetlo. Ukoliko ipak nije dovoljno toplo za sedenje napolju, unutra se nalazi divan prostor sa visokim plafonima i otvorenom kuhinjom, tako da možete da se zabavljate gledajući kako vam pripremaju najomiljenije zalogaje.

Nepušački deo je zaista bez duvanskog dima, pa je stoga ovo mesto pristupačno i roditeljima koji imaju malu decu, a ne žele da propuste moderna gradska dešavanja.

Za ljubitelje, a ja to nisam, možete dobiti i suši!

I na kraju, čak i ako niste gladni svratite na piće, jer je atmosfera sjajna!

Prijatno!

Ocena: Devet.

http://www.torobelgrade.com