Savanova

Iako će se neki od mojih FB prijatelja buniti protiv ovog posta i moje posete Savanovi (o da sigurna sam da hoće), ja zapravo još uvek i ne shvatam oko čega se zapravo bune i šta im smeta? Možda nisam dovoljno obaveštena (čak sam sigurna da nisam), ali kako stvari stoje neko je krenuo da gradi nešto na jednom bezličnom, do skoro (pa i sada) prljavom, industrijskom delu grada i ja sa tim nemam nikakav problem. Iako ne ulazim u ugovore, finansiranje i sl., to je već viša politika, a sa istom sam davno prestala da se bavim, jer nema smisla. No, da se vratim na moj mali blog o restoranima. E da, tako je neko rešio u toj „šikari“ i u blizini ničega, od čega je i Bog davno digao ruke da napravi restoran.

Public

„Divno“ kišovito nedeljno popodne. Čisto da nas podseti kako smo se prerano poradovali proleću. Kosančićev venac, kaldrmisana ulica, kojom su nekada vozili „Maratonci“, zgrada Rektorata umetnosti, kišobran i gumene čizme.

Spuštam se stepenicama u restoran Public, restoran od kojeg očekujem pre svega sjajan pogled. Sto pored prozora i pogled koji umesto očekivanog oduševljenja budi neku tugu. Mutna reka, zapuštena stovarišta, automobilske gume, prazan kej, kran u luci Beograd i kiša koja lije na ovaj pomalo zapušteni deo grada. U daljini se vidi zatvoreni Muzej savremene umetnosti koji dodatno potpiruje već letargičnu atmosferu. Baš sam izabrala dan da uživam u pogledu? Čak je i Karađorđeva ulica prazna, bez uobičajene saobraćajne gužve. Tek prođu po neka kola. Drago mi je što se nalazim unutra, u toplom. Kada malo bolje pogledam, možda to i nije ono što sam očekivala, ali ima u tom pogledu nešto zanimljivo...umetnički.

Kao i mnoga mesta i ovaj restoran ima otvorenu kuhinju. Sa zidova visi razno kuhinjsko posuđe, a u uglu je peć sa vatrom. Pored kuhinje je šank i iza šanka pomalo retro crvena mašina za sečenje mesa. Ovo bih inače smatrala nevažnim detaljem, ali kako u poslednje vreme u svakom restoranu naletim na identičnu crvenu mašinu za sečenje mesa, čini se da je postala vrlo popularna među beogradskim ugostiteljima. Moraću malo da istražim o čemu je reč. Na zidovima su jarke slike nekih kao strip junaka. Da budem iskrena nisam sigurna da znam kojem pravcu umetnosti te slike pripadaju, ali su za oko običnog čoveka simpatične.

I dok u pozadini svira neka španska melodija konobar donosi kajmak, sušeni paradajz i masline. Dobar početak. Na meniju je klasična restoranska ponuda. Nama je privukao pažnju fiorentina steak. Sočno meso sa T-bone steak-a, odležalo 25 dana servirano sa hrskavim povrćem iz voka i palentom. Kao dodatak poslužene su tri vrste soli: krupna bela, havajska i crna. 
U laganoj, mirnoj atmosferi pijuckam Cuvee i uživam u tišini nedeljnog ručka. Malo „sunca“ u ovaj kišoviti dan vratio je dezert u obliku raznih slatkiša upakovanih u simpatične teglice :) Njam! 

I za kraj nakon divnih, začinjenih jela valjalo bi oprati zube, naročito ukoliko postoji mogućnost da ćete se sa nekim ljubiti. Ne brinite se, u toaletu restorana Public naći ćete četkicu za zube :).

Preporučujem! 

Ocena: Osam 

www.restoran-public.rs