Restoran Druga Piazza

Iako umalo da nam kiša poremeti planove, i te noći smo se spustili do reke. Beton hala kao centar svih gradskih dešavanja, opet je bila prvi i pravi izbor. Par novootvorenih mesta bili su na raspolaganju, a ovog puta izbor je pao na italijanski restoran Druga Piazza. Iako su vremenske prilike bile grozne, ovo mesto je bilo polupuno. Čitaj pažljivo polupuno ne poluprazno, što je za datu situaciju bilo pohvalno. Kao što već znate restorani u beton hali i nisu baš napravljeni da bi se tamo selo i jelo. Nekako je bitan i ambijent i atmosfera i da vidiš i budeš viđen, a uz to ukoliko možeš dobro i da pojedeš-sjajno! S tim u vezi, restoran Druga Piazza se savršeno uklopio u svoj komšiluk.

Klasičan već prepoznatljiv enterijer u ovom kraju. Prostran lokal sa otvorenom kuhinjom i terasom. Iako su zidovi ofarbani u crno, prostor izgleda veliko. U jednom uglu se nalazi otvorena kuhinja na čijem staklu su zalepljene slike svinja. Ne mogu reći baš da je simpatično, ali svakako mami osmeh. Recimo da je prava reč zanimljivo. Uz staklo su poređani dugi barski stolovi gde se možete smetiti i imati pogled na reku i prolaznike. A na zidovima i po stepeništu poređane su kutije sa vinima, kao u nekom magacinu...Uvek se zapitam kada je postao popularan taj koncept "baš me briga"? Nemojte me pogrešno shvatiti, ne kritikujem, ume da bude i simpatičan kada je doziran. Znam da su jedno vreme devojke u gradu furale takve frizure. Danas je sve više restorana u tom fazonu, kao mnogo smo cool i ne marimo baš previše gde će šta stajati, konbari nam nose starke, toaleti su nam ludi, zidovi neokrečeni... Ustvari sećam se tačno prvog otvorenog takvog kafića...Tada je tu izlazila samo opuštena ekipa, kao mnogo smo cool da bi se brinuli gde ćemo sedeti/stajati i kako izgledati. Par godina posle, svi se trude da furaju taj stil opuštene gradske face, pa i to postaje nekako nezanimljivo. Nego da se vratimo na temu..

Meni je klasičan italijanski, a te noći sam bila raspoložena za bisteka salatu, serviranu sa hrskavom italijanskom fokaćom (nešto kao pica hleb, preliven začinima i maslinovim uljem). O fokaći sam već pisala, a ko je nije probao do sada, toplo je preporučujem. Ljubazni konobar je preporučio crveno vino tri morave, vinarije Temet i nije pogrešio. Raduje me sve bolji kvalitet i veći izbor vina iz naših vinarija.

Uz par čaša, bilo je ovo vrlo prijatno druženje sa prijateljima...

p.s. Napomena: Nakon par čaša vina nađite nekog drugog (čitaj-manje pijanog) da vozi, vrlo lako mogu da vas zaustave organi reda!

Ocena: Osam!

Prijatno!

Comunale

Jednog običnog četvrtka u februaru mesecu opet sam se odlučila za reku. Kako je malo zatoplilo izbor pada na Caffe e Cucina Comunale. Italijanski restoran koji sam u svojim pohodima na Beton halu nekako uvek nenamerno zaobilazila.

Ulazim u sivi prostor, na levom i desnom zidu poređana vina, u sredini šank sa josper peći i na zidu iznad njega okačene pršute. Primećujem da su na mnogim mestima postali moderni dugački stolovi (visoki ili niski) koje delite sa nekim. Nisam sigurna da mi se sviđa da za vreme ručka ili večere delim svoj prostor sa nekim drugim.

Na ulazu nas dočekuje konobar. On već zna da sam rezervisala sto za nepušače, valjda zato što vidi da sam sa bebom. Pokazuje mi na jednu stranu restorana i pušta me da sama odlučim gde mi se sviđa da sednem. Kako to obično biva, za oko mi je zapao baš sto za kojim su do tada sedeli ljudi, koji sada odlaze. Iako je bilo drugih postavljenih stolova, ovom divnom čoveku nije bio problem da mi očisti i da baš taj sto.

Upala sam ovde u nekom intermecu, vreme ručka je već prolazilo i mesto se lagano ispraznilo. Pored nas, u pušačkom delu su sedela dva gospodina. Sa zvučnika se čuo neki blagi instrumental i čudno ta tišina i opuštena atmosfera su mi baš prijali.

Konobar je lagano doneo kuver-pecivo i posudu sa maslinovim uljem i balzamikom. Na stolu se nalazi još i začinsko ulje i krupna sol. Lagano prelistavam klasičan italijanski meni. Supa dana, potaž od bundeve, zvuči primamljivo. Preskačem ponudu mesa, ovog puta želim da jedem nešto klasično italijansko. Molim Vas taljatele sa gamborima i tikvicama u sosu od šafrana.

Supa od bundeve je bila dobar izbor. Na početku se učini da je u pitanju klasična kremasta supa od bundeve, ali na kraju zaostane dozirani ljutkasti ukus u grlu. „Al dente“ taljatele poslužene su u bakarnom tiganju, sa ukusnim gamborima i samo blago blanširanim tikvicama, koje su sačuvale svežinu. Sos je blagog ukusa, vrlo malo šafrana se zapravo i oseća. To mi se dopada, obično kuvari preteraju sa šafranom.

Ne znam zašto sam dugo zaobilazila ovo mesto. Vratiću se uskoro da probam neku od pizza… Preporučujem svima koji su za vrhunsku italijansku kuhinju.

Prijatno! 

Ocena: Osam!

Lorenzo i Kakalamba

Vau! Kakav enterijer. Ni sama nisam sigurna da li mi se sviđa ili me boli glava od šarenolikosti i različitih stilova. Ovaj restoran spaja nespojivo. U pokušaju da objedine jug Srbije i Italiju, tačnije Pirot i Firencu, vlasnici su napravili bajkovito mesto, ja bih rekla viđeno očima jednog trogodišnjaka. O ukusima ne treba raspravljati, mada kada je enterijer ovog mesta u pitanju ulazim u raspravu sama sa sobom. Svakako ostavlja utisak!

Za otvor na podu, kroz koji se vidi kuhinja, sve pohvale. Ženama savet da ukoliko su u suknjama, zaobiđu ovo parče poda.

Selekcija hrane je raznovrsna…Što bi se reklo „od Silvane do Nirvane“. Zaista svako može da pronađe nešto po svom ukusu. Možete birati između pirotskog sira ili italijanskih brusketa, prebranca i crvene paprike ili salate iz Toskane. U ponudi su i ručno rađene taljatele ili za ljubitelje južnjačke kuhinje punjene sušene paprike, zapečene u zemljanoj posudi. I tako bih mogla da nabrajam do sutra raznovrsne suprotnosti koje dominiraju jelovnikom ovog neobičnog restorana. Ali to možete da pogledate i sami.

Za mene jedan pileći file, punjen gorgonzolom, molim. I dok naručujem hranu čujem čoveka pored sebe koji ljubazno pita konobara kada će njegova porudžbina stići. Nakon nekog vremena, strpljenje lagano izdaje gospodina pored mene i on se upušta u malu svađu sa osobljem restorana. Sada je već prošlo dosta vremena, a ja ni ne smem da pitam šta se desilo sa mojim piletom. Gospodin za stolom pored im je već „začinio“ dan. Gledajući u peć ispred sebe, razmišljam o tome da sam trebala da naručim pizzu, možda bi brže stigla.

Komad dugo iščekivane piletine stavljam u usta i shvatam da mi se više ni ne jede. Ukus je standardan, prosečno dobro jelo, ali ja sam već izgorela u želji i u tišini nastavljam da trpam hranu u usta. Nema uživanja, samo da što pre završim i da bežim… Čekaju obaveze, a ovo se odužilo. 

Na kraju bacam još jedan pogled na nakinđurenog irvasa koji stoji na ulazu i izlazim sa osmehom na licu.

Šta ovo bi? Znam samo da su mi se oči „najele“ šarenila za neko vreme. Hoću li opet doći? Ne znam, hrana i nije loša samo me ubilo toliko čekanje. A tek šarenilo!

Ocena: Ocenite sami…ja nemam ideju!

www.lk.rs

Lavina

Smešten u naselju Belville, na Novom Beogradu, ovaj restoran naizgled obećava porodičnu atmosferu i dobar obrok. Ubrzo nakon otvaranja, restoran se našao na stranama mnogih časopisa koji su dobrom kritikom ovom restoranu pružili odličnu reklamu. Niz parkiranih kola u okruženju, kao i stalno puna bašta, obećava vrhunsku uslugu i atmosferu. Međutim, na samom ulazu dočekaće vas, ne baš preterano ljubazni konobari, što izaziva želju da u startu odete na neko drugo mesto. 

Bašta je smeštena u prostoru između zgrada, na dizajniranom platou koji okružuju uređeni travnjak i igralište za decu. Ogromni suncobrani i stalno strujanje vetra, u letnjim danima pružaju idealan beg od beogradskih vrućina. U jutarnjim satima, Lavina predstavlja savršeno mesto za prvu kafu i novine. Takođe je i dobar izbor za popodnevni predah uz čašu dobrog vina i solidan čokoladni sufle uz kuglu sladoleda od vanile.  

Unutrašnjost je dizajnirana po ugledu na alpske restorane u italijanskim zimovalištima. I dok se sa ekrana vrte emisije o kuvanju, sa menija restorana mogu se naručiti razni italijanski specijaliteti tipa italijanske pršute, razne selekcije tvrdih sireva uz nezaobilaznu „foccacia“-u, hrskavi slani hleb prepun začinskog bilja. Tu je i aromatizovano maslinovo ulje sa ukusom ruzmarina i belog luka ili parmezana i bosiljka.
  
Za ručak ili večeru preporučujem picu ili pastu, takođe klasična italijanska jela čiji su kvalitet i ukus u ovom restoranu dobri. Preporuka je svakako pizza sa rukolom i italijanskom pršutom breseolom ili ukoliko ste posetilac ovog restorana u jutarnji satima, onda sendvič sa istim sastojcima. 
 

Za kraj čekaćete malo duže na račun. 

Probajte ukoliko ste raspoloženi za italijansku hranu.

P.S. Jedan moj prijatelj obožava njihovu pileću supu sa parmezanom.

Ocena: Pet 

restoranlavina.rs