Salaš 137-Čenej

 Da znam, to nije u Beogradu...A ovo je blog koji piše o beogradskim restoranima. Dragi moji odvojite jedan dan i pobegnite iz beogradske buke na selo. Potreban vam je samo jedan dan i sat vremena vožnje. Priznaćete da zvuči primamljivo.

Divan salaš 137, nalazi se u mestu Čenej, pored Novog Sada. Divna priroda, park i konji... I domaća hrana, divna... predivna...Ovo mesto je sjajno i za porodice sa decom, a i ako želite da pobegnete na kratko iz grada sa nekim vama dragim. Možete šetati, jahati ili u mom slučaju gledati i maziti konje. Za decu je napravljeno igralište sa ljuljaškama, klackalicama i penjalicama. Pravi mali raj.

Prilaz kroz divan drvored, sa desne strane staza za treniranje konja i počinje film u glavi. Uvek se vrti neka Balaševićeva pesma, a noge poskakuju. Za nas koji nismo iz Vojvodine, doživljaj salaša je nekako uvek neki "film" iz Balaševićevog opusa.

Dvorište popločano ciglom, kuća na lakat, šareni karirani stolnjaci. Dočekuje nas ljubazan konobar sa širokim osmehom i razvučenim akcentom. Razume se, on čovek priča normalno, samo je meni seljančuri iz Beograda nešto u tom razvlačenju egzotično. Razvlačim osmeh i suzdržavam se da ne kažem - Ta mante! Bojim se da moje oduševljenje ne bi razumeo na pravi način, a ja sam samo srećna što vreme ovde kao da stoji. Nema buke, bar ne one koja smeta i nema stresa... Zato rakija od dunje za sve... Ah a tek meni...Odmah se setim "Al se nekad dobro jelo, baš". Danas me ne zanima dijeta, ni to što ću se vratiti kući sa par kila viška, moram da probam sve, u svačiji tanjir da zavučem njušku. Na stolu su: ćuretina sa mlincima, medena piletina, gulaš od srnetine sa sosom od višanja, domaći hlebac beli, popaj salata od svežeg spanaća, rinflajš sa raznim sosevima, domaća jagnjetina i bokal crnog i belog domaćeg vina. Svaki zalogaj je nova slika, a slike se smenjuju satima...

I tako sve dok neko ne kaže da je vreme da se krene kući i krene večito pitanje ko će da vozi...

Salaš raspolaže i sobama, koje moj muž zove "snašina i lalina soba", pa ako ikako možete sebi dozvoliti da ostanete dva dana, preporučujem. Ukoliko bude pala kiša, imaćete prilike i da vidite prave žabe koje skakuću oko vaših nogu dok gackate po toplim letnjim barama.

Ocena: Devet

Prijatno!

P.S. Sto u restoranu obavezno rezervišite, iako ste rezervisali sobu.

www.salas137.rs

Restoran Druga Piazza

Iako umalo da nam kiša poremeti planove, i te noći smo se spustili do reke. Beton hala kao centar svih gradskih dešavanja, opet je bila prvi i pravi izbor. Par novootvorenih mesta bili su na raspolaganju, a ovog puta izbor je pao na italijanski restoran Druga Piazza. Iako su vremenske prilike bile grozne, ovo mesto je bilo polupuno. Čitaj pažljivo polupuno ne poluprazno, što je za datu situaciju bilo pohvalno. Kao što već znate restorani u beton hali i nisu baš napravljeni da bi se tamo selo i jelo. Nekako je bitan i ambijent i atmosfera i da vidiš i budeš viđen, a uz to ukoliko možeš dobro i da pojedeš-sjajno! S tim u vezi, restoran Druga Piazza se savršeno uklopio u svoj komšiluk.

Klasičan već prepoznatljiv enterijer u ovom kraju. Prostran lokal sa otvorenom kuhinjom i terasom. Iako su zidovi ofarbani u crno, prostor izgleda veliko. U jednom uglu se nalazi otvorena kuhinja na čijem staklu su zalepljene slike svinja. Ne mogu reći baš da je simpatično, ali svakako mami osmeh. Recimo da je prava reč zanimljivo. Uz staklo su poređani dugi barski stolovi gde se možete smetiti i imati pogled na reku i prolaznike. A na zidovima i po stepeništu poređane su kutije sa vinima, kao u nekom magacinu...Uvek se zapitam kada je postao popularan taj koncept "baš me briga"? Nemojte me pogrešno shvatiti, ne kritikujem, ume da bude i simpatičan kada je doziran. Znam da su jedno vreme devojke u gradu furale takve frizure. Danas je sve više restorana u tom fazonu, kao mnogo smo cool i ne marimo baš previše gde će šta stajati, konbari nam nose starke, toaleti su nam ludi, zidovi neokrečeni... Ustvari sećam se tačno prvog otvorenog takvog kafića...Tada je tu izlazila samo opuštena ekipa, kao mnogo smo cool da bi se brinuli gde ćemo sedeti/stajati i kako izgledati. Par godina posle, svi se trude da furaju taj stil opuštene gradske face, pa i to postaje nekako nezanimljivo. Nego da se vratimo na temu..

Meni je klasičan italijanski, a te noći sam bila raspoložena za bisteka salatu, serviranu sa hrskavom italijanskom fokaćom (nešto kao pica hleb, preliven začinima i maslinovim uljem). O fokaći sam već pisala, a ko je nije probao do sada, toplo je preporučujem. Ljubazni konobar je preporučio crveno vino tri morave, vinarije Temet i nije pogrešio. Raduje me sve bolji kvalitet i veći izbor vina iz naših vinarija.

Uz par čaša, bilo je ovo vrlo prijatno druženje sa prijateljima...

p.s. Napomena: Nakon par čaša vina nađite nekog drugog (čitaj-manje pijanog) da vozi, vrlo lako mogu da vas zaustave organi reda!

Ocena: Osam!

Prijatno!

Bizu restoran i sushi bar

Beogradsko leto ume da bude dugo i sparno. Uvek se iznenadim kako par stepeni čini neverovatnu razliku, tako sam sa novobeogradske vrućine pobegla malo na Senjak. U ulici Andre Nikolića nalazi se Bizu, restoran i sushi bar, deo brenda Sushi Box.

Na stolu se nalaze dva menija, oba odštampana na belom papiru i povezana velikom kancelarijskom štipaljkom. Maštovito? Izbor je fuzija azijske i internacionalne kuhinje, a u ponudi su i jela pravljena od organskih sastojaka. Kuver takođe ima svoj azijski i evropski "zalogajčić", a na stolu se pored escajga nalaze i štapići.

Na preporuku ljubazne konobarice (baš ljubazne) naručujem potaž od organskog paradajza, i "čekiram" evropski deo menija. Sam potaž nije loš, klasična paradjz čorba sa svežim bosiljkom i maslinovim uljem.

Uz čašu Malvazije Kozlović razgledam enterijer. Primećujem mešavinu različitih stilova koji su stalno negde blizu jedan drugome, ali nikako da se uklope. Za mene pomalo čudan koncept. Sa jedne strane moderan dizajn sa, u poslednje vreme vrlo popularnom, otvorenom kuhinjom. Tu je i zid od cigle sa metalnim policama i naslaganim praznim teglama. Sa druge strane sedimo na drvenim stolovima sa crno-sivim tapaciranim stolicama/foteljama...Toaleti su urađeni u nekom plavom mozaiku, nalik na parna kupatila. Svi detalji pojedinačno zanimljivi, ali na jednom mestu previše za moj ukus.

Stiže i glavno jelo, izabrano sa azijskog menija, Furai gambori. Naime reč je o gamborima pohovanim sa panko prezlama i posluženim sa tonkacu sosom (sos od soje i kečapa) i pirinčem na pari. Ovo je jedno ukusno i lagano jelo, idealno za sve koji bi da ostave mesta za dezert. Po preporuci prijateljice biram voćni tiramisu...Stvarno je za čistu desetku.

Prijatno!

Ocena: Sedam

Probajte!

http://bizu.rs

GO SUSHI

Sam koncept nije osmišljen kao restoran, ali zavređuje pažnju. Stvar je prosta...ljudi su napravili sushi za poneti. I to kakav suši. Sa pravom se usuđujem da kažem da ja lično bolji nisam jela. 

Otvaranje ovakvog koncepta u komšiluku naravno da je privuklo pažnju mog muža. Moram da priznam da nisam bila sigurna u isplativost ovog projekta, ali hej ovo je Srbija ovde svašta prolazi.

Malo po malo ljudi su počeli da rade ozbiljan posao. Ono što je bilo samo "dostava" i "za poneti", dobilo je par stolova u baštici ispred lokala, koji su sada stalno puni. Iza pulta tri suši majstora vredno rade. Tajna njihovog uspeha je jednostavna. Uvek ćete dobiti svež suši, pravljen pred vama, od najkvalitetnijih sastojaka. A raspoloženi su i da ćaskaju dok prave, tako da će vam vreme utrošeno da dobijete svežu hranu brzo proći. A meni lično je bilo i zanimljivo da vidim kako to nastaje suši.

 

Raznovrsan meni zadovoljiće svačije ukuse. Ukoliko ste rešeni da prvi put probate japansku kuhinju moja preporuka je Spicy miso losos supa (pazi ljuto!), nigiri-jegulja i moja omiljena mango maki rolnica sa gamborom, kokosom i krastavcem.

Probajte svakako! Svratite sa drugarima ili dragom osobom, ili napravite tematsku žurku kući! Vaši prijatelji će biti oduševljeni da probaju nešto novo. Verujte na reč, probala sam!

Prijatno!

Ocena: Osam!

www.gosushi.rs

Campo de Fiori i jedno devojačko veče

Prošlog vikenda sam bila u malo drugačijem pohodu na italijanski restoran Campo de Fiori. Nisam tamo bila samo zbog hrane, u ovom slučaju atmosfera je ono što je bilo za čistu desetku. Prenosim mali delić iste.

U Skadarskoj ulici u Zemunu, ušla sam u mali, sređeni prostor ovog restorana koji mi je odmah zaličio na južnjačke konobe. Moje uzbuđenje odgovaralo je romantičnoj atmosferi, prvi utisak-sviđa mi se. Na zidovima slike cveća i lampice čije svetlo širi toplinu. U uglovima komodice i čiviluci.

Za drvenim stolom u uglu sedela je moja draga, prelepa kuma. Nedostajao je još cvet u kosi i baloni i devojačko veče je moglo da počne! Desetak dragih drugarica okačile su svoje bedževe, a konobarica je poslužila belo, čileansko vino. Čavrljanje u nedogled...Šminka, haljina, cipele, sve teme su bile aktuelne. Kako se vino trošilo, tako je osmeh "mladine ekipe" postajao sve glasniji.

Došlo je vreme i da se nešto pojede. Rolovano testo sa piletinom bila je sjajna kontra-ravnoteža popijenom vinu.  Sezonska salata i pileće meso povezano sosom na bazi majoneza u pizza testu. Lagan obrok za sređeno žensko društvo :)

Nakon restorana mi smo veče nastavile u kafani, ali to je tema za neki drugi blog. Definitivno se vraćam u ovaj restoran da probam još neko jelo sa njihovog bogatog menija. Vama preporučujem da mi se pridružite! A možda i vi poželite da za neko vaše malo okupljanje izaberete baš ovaj restoran.

Ocena: Osam

Prijatno!

www.campodefiori.rs

Shangrila

Stigao je i maj...Iako je vreme u aprilu obećavalo sunčano proleće, u maju nas je dočekalo par kišnih dana...I umesto da sada pišem o nekoj lepoj novoj gradskoj bašti, opisaću vam unutrašnjost novootvorenog kineskog restorana, u ulici Trešnjinog cveta. Čak im i adresa odgovara :)

Ukoliko od enterijera kineskog restorana očekujete crvene kićanke i zmajeve, to u restoranu Shangrila nećete videti. Ovo mesto je prilično elegantno i enterijer deluje skupo, a i cene su u skladu sa izgledom. Sedela sam u delu za nepušače za tradicionalnim kineskim rotirajućim stolom. U blizini je "VIP" deo, i iako mrzim ovaj izraz, moram da priznam da mi je ogroman rotirajući sto od masivnog drveta privukao pažnju. Za stolom može da sedi dvadesetak osoba, a u sredini stola se nalazi ogromna fontana. Iako moj opis zvuči kao kičerica, verujte da je ovaj sto prilično elegantan i idealan za neku poslovnu večeru ili neko privatno okupljanje.

Prolećne rolnice su meni uvek idealan početak u kineskom restoranu. Ovde ih prave sa svinjetinom i povrćem. Naša greška, nismo pitali. Ljubazni konobar se skoro zagrcnuo kada je čuo da ne jedemo svijetinu pa se odmah ponudio i da naprave samo sa povrćem. Malo se opustio kada smo mu rekli da naše izbegavanje svinjskog mesa nije religioznog karaktera.

Nakon fijaska sa rolnicama (koji je bio isključivo naša krivica), idealno je legla kukuruzna supa sa belancem. Kako sam na par mesta jela nekoliko varijacija ove azijske supe, mogu da zaključim da je njihova prilično dobrog ukusa...U prevodu nije ljuta, pa je pristupačna svima. Za glavno jelo na rotirajućem stolu se našla piletina s povrćem u čeličnom tanjiru i piletina sa kikirikijem i naravno uz to beli pirinač. Iako je meni ovog restorana prebogat, prvi put volim da jedem nešto poznato. Ova dva jela su klasika kineske kuhinje i takvog su i ukusa.

Iako sve pohvale restoranu Shangrila, nažalost moram da primetim da je mesto bilo poluprazno. Zašto? Ne znam.

Preporučujem: Svima koji vole specijalitete kineske kuhinje, a spremni su za to i da plate.

Ocena: Osam.

Restoran Franš

I kako sami za sebe kažu ovo je restoran koji pamti mnoge proslave, rođendane, poslovne događaje, svadbe...Generalno ovo je mesto raznih prestoničkih dešavanja i mesto gde se rado okuplja beogradska politička, estradna i ostala elita i „elita“.

Mesto je samo po sebi simpatično. Dugačke stepenice vode do velike bajkovite bašte, skrivene u centru grada. Za par sekundi sam uspela da pobegnem od užurbanih lica studenata koji žure na svoja predavanja i saobraćajne buke koja dopire sa autoputa. Na ulazu nas dočekuje hostesa, zatim nas konobar vodi do stola, sve po pravilima službe. Unutra su zadržali stil 60-ih godina prošlog veka, sa velikim lusterima i zelenim tepihom.

Meni restorana „Franš“ sadrži kako domaće tako i internacionalne specijalitete. Ali da počnemo od početka. Kuver: naseckana šargarepa i krastavac začinjeni sa čini mi se susamovim uljem. Nakon toga konobar mi toplo preporučuje divan potaž od organskih sastojaka. Hvala preskočiću... Postalo je jako popularno da jedemo hranu bez glutena, bez GMO i naravno organsku! No da se vratim na temu... Nakon nagovora ipak pristajem da probam taj magičan potaž od organskog zelja, koprive, maslačka i sremuša (divlji luk). Potaž je dobar, ukus pomalo vuče na spanać i zaista se blago oseća luk. Sada mi i nije krivo što me je konobar naterao da ga probam.

Glavno jelo biram iz bogatog posnog menija. Bilo da ste religiozni, ili da držite dijetu, ili iz bilo kog drugog razloga ne želite da jedete meso, posni tanjir je sjajan izbor. Tanjir izgleda baš onako kako su vam verovatno bake pričale kako treba jesti. Kuvano povrće, zeleno, žuto, belo, narandžasto... U sredini se nalazi posuda sa prebrancem, a sa strane posna punjena paprika. Svaka čast kuvaru za ideju, ovaj pasulj baš daje ukus ovom jelu, upotpunjuje nedostatak mesa. U suprotnom, recimo da bi ovo bio jedan baš zdrav obrok, a takvog bi bio i ukusa.

Preporučujem onima koji vole da su u centru dešavanja.

Ocena: Devet.

Prijatno!

www.frans.rs