Kafana Bez Imena

U Bulevaru Vojvode Mišića 41 (preko puta sajma) nalazi se ova kafana neobičnog imena-Bez Imena. Možda je kafana „bez imena“, ali definitivno nije bez „reči“. A sve reči koje mogu da upotrebim da opišem ovu kafanu su dobre: ljubazno, ukusno, domaće, prijatno, pristupačno. Deluje primamljivo?

Divan prolećni vikend i pravo vreme da se družim sa porodicom. Želja za pravom kafanskom (čitaj dobrom) hranom, odvela me je u kafanu Bez Imena. Bio je to jedan od onih dana kada ne želiš da se zamaraš, da istražuješ i eksperimetišeš, već samo da se prepustiš nečem poznatom i „svojem“.

Kad se vrata otvore, u kafanu ulazite preko nekog malog mezanina. Sa te terase pruža se pogled na kafanu, zanimljivog enterijera. Zidovi u cigli, žuti stubovi, prostrano i svetlo.

Domaće i ukusno je ovde definitivno pobedilo. Akcenat ove kafane su „jela kašikom“, roštilj i domaći kolači. Mogla bih, kao u Blaševićevoj pesmi, do sutra da nabrajam: čorbe, ćevapi, pljeskavice, kobasice, batak, biftek, salate, kolači... I zaliti sa pivom. Recept za srećan dan!

Pa da lagano počnemo... Ljubazno osoblje (vrlo ljubazno jer je trebalo da isprati sve zahteve jednog napornog trogodišnjeg „mališanera“) donelo je za početak teleću čorbu. Gusta teleća čorba, sa komadima mesa i pasiranim povrćem koje ustvari daje gustinu ovoj čorbi (čitaj bez gustina, brašna i ostalih pomoćnih sastojaka za zgušnjavanje). U svakom zalogaju, mogla sam da prepoznam tačne sastojke, kao da sam je ja kući pravila. Ustvari lažem, moja nikada ne bi ispala ovakva.

Posle čorbe, divni ćevapi sa lepinjama, lukom i sosom od senfa. Iako je mozak govorio da treba da stanem, ja sam jela i jela sve dok nisam „očistila“ tanjir. Posebnu pažnju privukao mi je sos od tikvica, za koji kuvar nije želeo da otkrije recept, što naravno razumem, ali kada rešite da posetite ovu kafanicu (tepam od milošti), ne zaboravite da tražite sos od tikvica.

I za kraj domaći kolači... U ponudi su domaće baklave i domaća pita sa višnjama. Sto puta ću napisti domaće, jer to se oseti u svakom zalogaju. To je nešto u kodu, nešto što te vrati u detinjstvo, natera da se setiš bakine kuhinje...

Preporučujem svima. Ovo nam je svima potrebno. Prava domaća hrana, roštilj i domaći kolači, tradicionalni, za dušu. Jedino će vam stomak biti težak neko vreme... Zanimljivo je da mi se to dešava uvek kada „živim“ na maminoj kuhinji. Izgleda da je Karlova kuhinja dorasla tom teškom zadatku.